Iza 100km

55 protiv 36 (prvi deo)

Tue, 01 Sep 2026 22:30:00 GMT

Ovo je tekst o dva treninga. Dve dužine: onoj najboljoj i onoj najgoroj.

avgusta istrčala sam dužinu koju sam nazvala „kapitalnom”. Bila je to dužina koju nije ni trebalo da istrčim.

Naime, u to vreme sam još bila na Kopaoniku, pa mi je Kris treninge uglavnom davao iz dana u dan, a ne iz nedelje u nedelju. Zbog naglog povećanja kilometraže bilo je neophodno da pratimo kako telo reaguje na napor. Međutim, bilo je izuzetaka. Tako mi je u sredu nagovestio dužinu za nedelju. Predlog je bio sledeći: 10 km lagano + 20–30 km malo jačim tempom i onda još 10 km lagano. Ukupno 40–50km.

Dan nakon toga sam se čula sa Vladišom. Za vikend dolazi na Kopaonik i ukoliko želim društvo – tu je da trči sa mnom. Kao da je predosetio da ću da trčim najteži trening! Presrećna, odmah sam mu izdeklamovala da može da trči sa mnom u subotu najlaganiji nedeljni trening ili u nedelju – kapitalac: 10 km lagano + 40 km jačim tempom + lagano. Ukupno 50–60 kilometara. Bila sam ushićena. Nisam primetila da sam pogrešno zapamtila ono što mi je Kris samo dan pre toga predložio. Verovatno nisam želela da primetim. Lud se ludom raduje i Vladiša pristaje.

Stiže nedelja. Poenta je bila da vežbam sve što ću raditi pre i tokom trke. Sat i po pre treninga jedem pet Ciabatta kriški hleba – neke sa veganskim namazom, neke sa kikiriki puterom.

Pored toga i jednu bananu. Pola sata pre popijem i jedan SiS gel. Nekoliko minuta pre sedam Vladiša dolazi do Konaka po mene i krećemo do znaka Hajdučke vode. Tamo su trkači markirali najravniji deo dužine 1200m. Plan je bio da trening trčimo tamo-vamo. Jeste dosadno, ali praktično. Praktično uvek pobeđuje. Ja sam ponela pola litra vode i 8 gelova. Vladiša se nije mogao načuditi da ću popiti samo toliko vode. On je na haubu poređao nekoliko flaša.

Prvih 10 km smo trčali tempom oko 5:25/km. Skroz lagano. Lepo smo se ispričali, da bismo se nakon toga 20 km lepo isćutali. Vladiši sam rekla sa želim da jače kilometre istrčim tempom 4:50-5:00/km. Ja dajem tempo, on prati. Međutim, u nekim trenucima smo se zaneli, pa su neki kilometri bili istrčani dosta brže, a većina bar malo brže.

„Ja pratim tebe”, reče Vladiša, dok sam ja u nekim trenucima pomislila da ja pratim njega.

„Da li da ti sipam moje vode?”, pitao me je pre nego što je krenuo nakon trideset zajedničkih kilometara. Rekla sam da ne treba. Nisam popila ni trećinu flašice. Nije toplo. Neće mi trebati. Nakon što smo se brzinski pozdravili, ja sam nastavila tamo gde sam stala. Još osam kilometara sam istrčala bez ikakvih poteškoća i osećala sam da sam ako ne skroz, a ono bar prilično sveža. Umor je počeo da me stiže tek na trideset osmom kilometru, odnosno dvadeset osmom brzom. Uz to, bilo mi je već dosta gelova. Mogu reći da je ukus kofeinskog cola gela nešto najodvratnije što sam popila. Drveće više nije pravilo hladovinu. Sunce je obasjavalo put i zagrevalo asfalt. Bila sam sve žednija i sve sam češće pila vodu. Mogla bih još dosta da držim tempo kojim sam trčala, samo da sam imala hladnu vodu. Negde na pedesetom kilometru sam razmišljala o tome kako bi bilo dobro kad bih mogla da se polijem hladnom vodom i držim led dok trčim.

Nakon jakih kilometara, bez problema sam držala tempo 5:20/km. U to vreme je tamo bio i Marko, sa kojim me je Kris upoznao i sa kime smo trčali neke treninge. Rekao mi je da izgledam skroz sveže. Tako sam se i osećala u nogama. Ali bila sam previše žedna. Na 53 km sam ostala bez vode, a na 55 km odlučila da je dovoljno. Nije imalo smisla mučiti sebe nakon toliko savršenih kilometara.

Ovaj trening sam nazvala kapitalnim jer je najveća dužina koju sam ikada istrčala na treningu. Tek nakon treninga, dok sam pisala nedeljni izveštaj, shvatila sam da nije trebalo da trčim 40 jakih kilometara. Odmah sam pisala Krisu i pomalo strepela da će pomisliti da ga namerno nisam poslušala i da je Oćko prevladao. No, on mi je samo rekao da je Emil Zatopek zbog greške u telegramu postao najbolji trkač svoga vremena, ostavši tako pri komentaru da je tih 40 km koje sam istrčala impresivno. Da sam nagazila još 2,2 km, imala bih maraton za 3 sata i 20 minuta na 1550 m nadmorske visine.

Visinske pripreme u brojkama

Sat, 29 Aug 2026 00:00:00 GMT

Poziv na zajednički trening i druženje

Wed, 26 Aug 2026 19:00:00 GMT

Moji dragi prijatelji iz ARK MaratonKO organizuju zajednički trening i druženje kako bi me ispratili na Svetsko prvenstvo.

I trening i druženje su otvorenog tipa i ovom prilikom želim da vas pozovem da nam se pridružite.

Sve informacije nalaze se na Instagram objavi Kluba.

Želim da naglasim da ukoliko ste me već podržali bilo kroz usluge ili putem donacije, nema potrebe da platite učešće — dođite da se družimo!

Potrebno je da se prijavite putem sledećeg formulara kako bi naš glavni kuvar Vesko znao koliko pasulja treba da se skuva.

Formular: https://docs.google.com/forms/d/e/1FAIpQLSeVu-6R-0C3T4k2NTAtD4r5e-tKfghn_zLePJV9Yj2pSZANlA/viewform

U nastavku prenosim Instagram objavu:

MaratonKO zajednički trening za Sanju ❤️

Nedelja, 6. septembra 2026, rezervisana je za trening, druženje, dobru klopu i još bolju ekipu - ali ovog puta naši kilometri imaju i poseban cilj.

Okupljamo se da zajedno vozimo, trčimo i družimo se, a sav novac prikupljen od učešća biće namenjen Sanji Strakušek i njenom odlasku na Svetsko prvenstvo. ❤️

🚴 Bicikl: Debeljača - Kovačica - Debeljača, oko 10 km
🏃 Trčanje: 5 km
🥣 Posle treninga: zajednički ručak - pasulj i druženje
💰 Učešće: 500 dinara
📅 Nedelja, 6. septembar 2026. u 11 časova
📍 Debeljača, prostorije MK De'wheels, Debeljača - Servo Mihalja 30

Obavezne prijave na linku u opisu profila.

Raspored dešavanja:
Okupljanje - od 10:00 - 10:45
Trening - od 11:00 - 12:30
Ručak - od 13h

Sav novac prikupljen od učešća ide za Sanjin odlazak na Svetsko prvenstvo.

Nije važno koliko si brz, kojim tempom trčiš ili kakav bicikl voziš. Ovog dana svaki kilometar znači malo više - treniramo zajedno, družimo se, podržavamo jedni druge i pomažemo našoj Sanji na putu ka Svetskom prvenstvu. 💪

Ponesi patike, bicikl ili samo dobro raspoloženje i pridruži nam se. ❤️

Ako niste u mogućnosti da dođete, Sanju možete podržati i putem sajta iza100km.com.

Kilometri za nas. Podrška za Sanju. ❤️

Raspoloženje nije merodavno

Tue, 18 Aug 2026 23:15:00 GMT

Dvadeset drugog dana visinskih priprema počela je psihička kriza. Bio je to četvrtak, 13. august. Kris je otišao četiri dana pre toga. Dva dana sam trčala sama. Nikad mi nije bio problem da trčim sama. Čak sam i želela da, za promenu, budem sama sa sobom u toku trčanja. Međutim, sada mi je bilo teško. Dok je Kris bio tu, znala sam da se kreće u devet ujutru i šest uveče. Rutina. To mi odgovara. Neko me čeka. To me podstiče da ne razmišljam mnogo o treningu. Samo se pojavim. Ostalo je lako.

U petak sam se jedva naterala da siđem i istrčim tridesetak minuta. Takvo trčanje uglavnom ni ne osetim. Sada mi je bilo mrsko. Bila sam umorna. Nevoljna. Ni ubrzanja me nisu razdrmala i oraspoložila kako to obično bude dok ih trčim. Popodne sam pokušala da prevaziđem krizu uz pomoć muzike. Pomoglo je, ali tek nakon sedam kilometara trčanja. Pesma One way or another je u ovom slučaju bila okidač dobrog raspoloženja. Međutim, onda je raspoloženje opet palo, i trenutno je u padu.

Želim da podsetim sebe da ponekad moraju da se stisnu zubi, da se osećanja stave u drugi plan. Da, umorne su mi noge i otišla su mi četiri nokta. Da, nisam mogla da zaspim i teški su mi kapci. Da, ne juri mi se odmah na časove nakon trčanja i na trčanje nakon časova. Imam žuljeve od svakodnevnog pranja odeće na ruke. Ali. Ja sam ovo odabrala. Znala sam da neće biti lako.

Sutra je novi dan. Bilo bi lepo da se probudim puna elana i entuzijazma. No, nije neophodno.

Borovnice, krvavi trening i prvi intervali

Thu, 30 Jul 2026 22:00:00 GMT

jul 2026.

(Osvrt na prvih šest dana visinskih priprema)\

Na Kopaonik sam stigla prošlog četvrtka. Uzela sam dva slobodna dana da ne bih odmah svugde jurila. Želela sam da se posle petočasovne vožnje u busu polako i na miru raspakujem i kupim namirnice neophodne za naredne obroke. Odmah istog dana Kris me je pozvao da trčim sa njim. Upoznao me je sa Bojanom i Sretom i zajedno smo krenuli kolima do Jarma. To je mesto gde trče intervalne treninge. Teren je malo valovit, ali nema velikih uzbrdica. Oni su trčali deonice, dok sam se ja razmrdavala i, uživajući, sakupila prve lagane kilometre na otprilike 1700 metara nadmorske visine.

U petak je bilo prilično hladno i padala je kiša. Oko podneva je stala i odmah sam iskoristila priliku da odem na kraće trčanje. Išla sam prema Jarmu i bila mi je naporna uzbrdica koju smo prethodnog dana prešli kolima. Na popodnevnom trčanju sa Krisom i Slobodanom sam shvatila da visinske pripreme nisu tolika avantura koliko sam ja to zamislila. Trčali smo mali deo na putu pored Konaka. Tamo-vamo. Takva trčanja će biti česta. Nije potrebno da se kidamo po planini, već da na proređenom vazduhu sakupimo kilometre na što ravnijem terenu.

Subota je bila dan kada sam shvatila da treba da usporim. Tokom ubrzanja osetila sam da veoma teško dolazim do daha. Umesto drugog trčanja smo sa Nevenom, koja je došla da me poseti, išle na hajk do Nebeskih stolica. Usput smo brale i najele se brojnih borovnica i pričale o svemu i svačemu.

Nedelja. Bila sam odmorna i spremna za prvu, ujedno i najdužu dužinu posle ultramaratona. Svega dvadeset kilometara. Idemo sitnim koracima, za sada. Ova dužina je bila odlična psihička priprema jer sam opet išla do Jarma i trčala tamo-vamo. Srela sam neke trkače i jedan od njih je prokomentarisao da mi je leva ruka prilično ukočena. Iako je to bilo zbog flašice koju sam u njoj držala, setila sam se Žarka, koji mi već mesecima skreće pažnju da levom rukom „okrećem volan” umesto da je pomeram napred-nazad. Iskoristila sam ovu dužinu da počnem da uzimam gelove. Pored nogu, treba istrenirati i stomak. Ako on zakaže, trka je gotova.

Ponedeljkom imamo svetu pauzu. Ja je ne volim. Trčala bih svih sedam dana u nedelji. No, Kris insistira, a on ima više iskustva u trčanju nego ja, pa valja da ga slušam. Vreme je bilo traljavo. Međutim, uspele smo da sa Nevenom ugrabimo dva sunčana sata i odemo u hajk pre mojih časova.

Prvi trening ove nedelje je napokon bilo trail trčanje. Kris je hteo da mi pokaže krug od 17km. Ima ukupno preko 300 metara elevacije. Meni je utorak radni dan, pa smo se dogovorili da krenemo u devet. „Valjda ćemo završiti za dva sata”, rekla sam mu, znajući da trčanje treba da bude lagano. Uz njega mi se polako pomera granica onoga što zovem laganim trčanjem. Nije mi bilo ni lagano kako sam do tada navikla, ali ni teško. Nekako taman. Još koliko sam uživala kad smo kod Jarma sišli sa asfalta i kad je krenula dugačka nizbrdica! Sve dok se nisam spotakla. Vadila sam gel iz džepa, na sekundu izgubila pažnju i bam! našla sam se na zemlji. Kada sam podigla pogled i videla zabrinutost na Krisovom licu, shvatila sam koliko jedan trenutak nepažnje može skupo da košta. Kasnije mi je napisao da se spremam za velika dela i da ne bi voleo da se povredim. Obećala sam i sebi i njemu da ću biti pažljivija. Na poslepodnevnom trčanju sam potvrdila da su rane samo površinske jer nisam imala tegoba i mogla sam lepo da trčim.

Današnji dan. Sinoć sam rano zaspala. Rano sam se i probudila. Bezvoljna. Izmrcvarena. Prvi dani ciklusa. Najradije bih ležala ušuškana ispod paplona i jela čokoladu. Ipak, niti sam ostala ušuškana, niti sam jela čokoladu. Brže-bolje sam otišla na kraće trčanje samo da bih ga štriklirala. Poslepodne su me čekale prve deonice na Kopu i htela sam da kraće trčanje završim što ranije. Nisam bila sigurna kako ću uspeti da odradim deonice. Imala sam minut-minut. Kris je rekao da mogu da šetam pauzu, s obzirom da tek uvodimo brzinu ovde. Kad sam rekla da planiram tempo oko 4:00/km, rekao je da mogu ja to i brže, ako se osećam dobro. To mi je ulilo samopouzdanje. Više nego što je trebalo. Trčala sam tempom oko 3:30/km. Uspela sam svih 12 deonica da održim približan tempo, ali ipak nije bilo neophodno da idem tako brzo i naravno da me je Kris zezao da treniram za 5km, a ne 100.

Prošlo je svega šest dana. Još nisam u potpunosti aklimatizovana, ali zato imam zube plave od borovnica i oderana kolena. Šta li će se još dogoditi?

Ne može uvek sve

Sat, 25 Jul 2026 10:00:00 GMT

Ne umem da se pripremim za trku na 10km. Nepojmljivo mi je da idem na neku trku, a da ne moram da pojedem dva tanjira paste veče pre iste. Poslednji put sam trku na 10 km trčala 2018. godine. To me nije sprečilo da drugarima iz TriatlonKO tima – Mihaelu i Darku – obećam da ću ovu kilometražu istrčati ispod četrdeset minuta. Ta zamisao je bila skroz realna. Štafetni triatlon smo prijavili još u toku zime. Imala sam više od pola godine da skinem dva, tri minuta sa dotadašnjeg najboljeg rezultata od 42 minuta. Međutim, trčanje sam završila za 43 minuta i nekoliko sekundi. Staza je bila kraća, pa to izađe na tempo 4:29/km. Tim tempom sam samo nekoliko meseci pre toga istrčala celi maraton.

Šta se desilo?

Trka je počela u jedanaest sati. Znala sam da će Mihaelu i Darku biti potrebno oko dva sata da završe svoj deo – 1,5km plivanja i 41,5km vožnje bicikla. Od jutra sam znala da će biti vruće, ali tek u toku zagrevanja sam shvatila da ću trčati u paklu. Nakon nekoliko minuta zagrevanja osećala sam se kao na četrdesetom kilometru Beogradskog maratona. Stajanje na suncu je bilo iznurujuće, a tek trčanje… Na ta 34 stepena, koliko prognoza kaže da je bilo, jedva sam čekala svako polivanje na stazi, svaki nakvašeni sunđer, svaku okrepnu stanicu sa vodom. Nikad ne zastanem na okrepnim stanicama. Ovoga puta sam morala. Nisam uspevala da kontrolišem puls koji je vrtoglavo rastao. No, protiv temperature nisam mogla ništa. Treba se pomiriti sa time da su neke trke prosto teške zbog nečega na šta ne možemo da utičemo.

Pored toga, tu je i neminovno zapostavljanje brzine. Ultramaratoni su učinili svoje. Tek pre otprilike mesec dana Kris je ponovo počeo da mi ubacuje intenzivnije treninge. Poslovica kaže da ko juri dva zeca, ne uhvati nijednog. Ja sam, srećom, jednog uhvatila. Bilo bi preambiciozno očekivati da uhvatim i ovog drugog. To sam shvatila kada sam dve nedelje pre trke valjano kiksnula na treningu intervala. Brzina se stiče kroz dug period, a gubi za tren. To mi je teško da prihvatim. Ne može čovek u svemu da briljira. U stvari, može. Ali ne u isto vreme.

Iako nisam postigla željeno vreme, nisam (mnogo) razočarana. Druženje je bilo fenomenalno! TriatlonKO se navukao na štafetu i već razmišljamo o sledećoj trci. Nakon Svetskog prvenstva, naravno.

Priprema za visinske pripreme

Fri, 10 Jul 2026 20:00:00 GMT

Jedan mesec ovog leta rezervisan je za visinske pripreme. Letovanje u brdovitom delu Hrvatske bila mi je savršena prilika da zavirim u ono što čeka moje noge.

Na ostrvo Krk smo stigli u subotu uveče. U toku šetnje po obali zapazili smo mapu na kojoj su bile označene pešačke staze po Krku. Izračunali smo da sveukupno ima oko sto i kusur kilometara da se obiđe celo ostrvo. „Da nećeš možda da ga pretrčiš?”, zezao me je Denis. U takvim trenucima poželim da nema plana treninga. Nedostaje mi spontanost.

Petnaest do sedam ujutru već sam bila napolju, spremna da istražujem okolinu. Radovalo me je što mi je u planu bilo 60-70 minuta laganog trčanja. Taman da razmrdam noge posle jučerašnjeg višečasovnog sedenja u kolima. Na mapi sam videla da postoji neki trejl do susednog mesta. Uputila sam se ka njemu. Nakon što sam se asfaltom spustila do obale, izašla sam na prelepu trail stazu koja je vodila pored mora i bila pod hladovinom zahvaljujući gustom drveću koje je raslo tik nadomak nje. Slušati bat svojih koraka, sudaranje talasa o stene i cvrkut ptica je bilo pravo meditiranje.

Ponedeljak je uvek dan odmora i punjenja baterija. U utorak sam imala (za mene) težak trening koji sam nazvala Kralja Tomislava Uphill. Sledećeg dana sam imala lagano trčanje. Denis je odlučio da mi u jednom delu pravi društvo. Pustila sam ga da odluči kuda ćemo. Pored plaže, pa onda uspon nazad do smeštaja. Njemu je to bilo dovoljno. Ja sam tek tad krenula u neplaniranu avanturu. Naišla sam na stazu u šumi. Bilo je jasno da je nekada bila prohodna, ali sam ja sada sa nje skidala paučine i zarađivala ogrebotine svud po nogama. U toku dana smo se preselili na jug ostrva. Opet sam imala priliku da istražim okolinu. Bio je to prvi dan duplog trčanja. Krenula sam u devet uveče. Velika greška! Ljudi je bilo kao mrava. Na svakom drugom, trećem koraku sam morala ili da usporim ili da skroz zastanem. Laknulo mi je kada se nakon kilometra gužva proredila. Plan mi je bio da trčim petnaestak minuta u jednom smeru, pa da se vratim istom putanjom. Međutim, nakon desetak minuta je šetalište prešlo u kamenitu plažu, plaža u trail stazu. „Nastaviću, lepo je!”, odlučila sam. Nastavilo je da bude lepo. A onda se trčanje promenilo u penjanje po ogromnim stenama. Takav trening mi nije imao smisla. Ni sledeća ruta koju sam pratila na Stravi nije bila trčljiva. Nagib je postao previše strm i bilo je kamenja na kom su mi proklizavale patike. Čak i da se mučki popnem na vrh brda, ne bih mogla ni nizbrdo da trčim. Odlučila sam da se vratim odakle sam došla i produžim asfaltiranim delom. Tako sam pronašla i uzbrdicu na koju ću se sutradan uspinjati.

Petak. Istrčala sam trening koji je u meni probudio širok spektar osećanja. Od šetališta do Crkve Svetog Ivana delilo me je 1100 metara i otprilike 105 metara uspona. Zadatak je bio da se popnem gore tri ili četiri puta. Lagano. Uspinjanje je počelo… i ništa nije bilo lagano. Mišići su počeli da gore pre nego što sam prešla trećinu staze. Zastajala sam i hodala. „A ja treba mesec dana da trčim po Kopaoniku?!”, očaj je izbijao iz svake pore u vidu znoja. Kaskam dole, smirujem dah, ali ne i emocije. Očaj prelazi u bes: „Da li baš moram ovoliko da se mučim?!”. Znam da ne moram. I dalje dajem celu sebe. Kaskam dole, srećem šetače i ponekog ko trči. Krećem treći uspon. Odjednom radost i osmeh. I dalje jedva dolazim do daha, ali mi je brdo sada drago. U toku četvrtog uspona mi se u glavi vrzma pitanje zašto mi je Kris dao toliko malo ponavljanja. Znala sam da nije bilo potrebe da više njih u ovom trenutku, ali mi je bilo žao da prestajem. Na putu dole srećem čoveka koji se uspinje gurajući bicikl. „Još samo malo”, ohrabrim ga i klimnem glavom u znak pozdrava. „Sviđaju mi se ovakvi treninzi jer su mi izazovni.” - napisala sam na kraju komentara koji šaljem Krisu.

U nedelju je bilo vreme da se oprostim od brda. Bar za sada. Prema podacima iz Garmina, u toku ovog odmora nakupila sam ukupno oko 1800 metara elevacije. Kako li će biti kad se ovakva nedelje proširi na čitavih mesec dana! Mnogo se radujem i pomalo strepim od Kopaonika.

Kralja Tomislava Uphill

Thu, 02 Jul 2026 20:00:00 GMT

Taman smo se vraćali sa plaže, jedva se vukući uzbrdo, kad mi je stigla poruka od Krisa. Zanimalo ga je da li imam neka brda u blizini. Odmah sam slikala ono koje se nalazilo preda mnom.

„Odlično je,” ustanovio je Kris i zadao trening. Sutradan je trebalo da izlazim na to brdo šest do osam puta. Nekoliko puta je naglasio da samo treba da se uspinjem na brdo bez kidanja. Pauza je kaskanje niz to isto brdo.

Ovaj trening ne bi bio moguć u Kovačici. Istrčan je u ulici Kralja Tomislava u Njivicama na ostrvu Krk. Birajući mesto za odmor, Denis je uzeo u obzir da bi valjalo da imam brda u blizini. Što više vremena provodim na njima, to će mi zadavati manje glavobolja. Barem se nadam tome.

Ustala sam u šest ujutru kako bih u pola sedam bila spremna da krenem sa dvadesetominutnim zagrevanjem. Mrzi me da ustajem još ranije kako bih doručkovala i bar donekle svarila obrok. Pojela sam jedan energetski bar, bananu i kašiku kikiriki putera. Pre laganih jutarnjih treninga ne moram da jedem, ali ovaj nije jedan od takvih. Kris je rekao: bez kidanja. Neću da se kidam, ali znam da će mi i bez toga biti teško. Ponela sam i jedan gel sa sobom, za svaki slučaj.

Bilo je sveže kad sam izašla na ulicu, ali dok sam završila zagrevanje Sunce je nemilosrdno počelo da zagreva asfalt po kome je trebalo da se penjem. Zaslepljivalo me je pri svakom usponu. Zažalila sam što nisam ustala bar još pola sata ranije. Ali šta je ― tu je. Kako dan bude odmicao žega će biti još nepodnošljivija i nije postojao bolji trenutak od tadašnjeg da završim trening.

Prvo od osam uspinjanja sam išla malo jače. Ne namerno. Jednostavno ne umem da procenim tempo koji mi je na uzbrdici laganiji. Posle dvesta metara osetila sam da kvadricepsi počinju malo da gore. Postala sam svesna da moram za mrvicu da usporim. To sam i učinila na sledeća dva ponavljanja. Išlo je lakše. Vodila sam računa o tome da imam što efikasniju formu i da u što većoj meri smirim disanje. Prvo mi je polazilo za rukom. Drugo… Svaki put sam u poslednjih pedesetak metara jedva dolazila do daha. Uprkos tome, mislim da se nisam kidala. Već nakon stotinak metara kaskanja nizbrdo disanje mi je bilo uobičajeno. Četvrti put sam išla malo jače, tempo isti kao i prvi. Opet, ne namerno. Opet loša procena, neki nalet adrenalina. Dok sam peti put kaskala nizbrdo počeli su pregovori sa samom sobom.

Kris mi gotovo uvek daje izbor minutaže ako su lagani treninzi u pitanju ili broja ponavljanja ako su u pitanju intervali. Ja na satu uvek namestim taj veći broj, ali pre treninga sebi kažem da mogu završiti trening kada stignem do tog manjeg broja. To se skoro nikad ne desi, ali mi to laganje same sebe olakšava ceo proces. Naročito ako mi je veoma teško.

Peto i šesto uspinjanje išla sam laganije. To me je podstaklo da odradim i sedmo iako sam već bila mokra do gole kože sa graškama znoja po celom telu i prokuvala. „Sada bi bilo stvarno glupavo da ne idem još jednom,” pomislila sam tada, kao što pomislim uvek kada intervale privodim kraju.

Trening jeste bio težak ― pitam se hoće li nekad doći dan kad mi trening na brdima neće biti težak ― ali me nije iscrpeo. Osam puta 550m uzbrdo sa približno 35m elevacije u toku jednog uspinjanja. Cilj ove nedelje je jačanje nogu. Ovo je bio prvi korak.

Jaki temelji i Zagajička brda

Mon, 22 Jun 2026 10:00:00 GMT

„Ako ti već nemaš izgrađene temelje, onda ne znam ko ima,” zadirkivao me je Žarko kroz smeh nakon što sam objavila svoje prvo trčanje na Stravi pod nazivom Prvo da izgradimo jake temelje 🪨.

Volim da imam 16 nedelja priprema za bilo koju trku. To mi daje osećaj spremnosti i pomaže mi da se osećam samouvereno. Praveći sajt, izračunala sam koliko tačno nedelja preostaje do Svetskog prvenstva i doživela blagi napad panike kad sam videla da ih ima svega 14.

Treba udahnuti duboko, štriklirati treninge i verovati u postepeno sticanje „brzinske izdržljivosti”, koja mi je slaba tačka. Najpre pak valja proveriti da li je telo spremno da počne da radi.

Prve nedelje je cilj bio da proverimo da li se telo dovoljno oporavilo nakon dve nedelje skoro potpunog odmora i tri Indiba tretmana u Marex Centru. U planu je bilo da trčim dva dana a jedan vozim bicikl: Lagano vraćanje rutini i postepeno navikavanje nogu na veću kilometražu.

Asfalt uzima danak. Zbog toga se sve više okrećem njivskim putevima. Kiša me je sprečila u tome i u ponedeljak i u utorak. Nije mi problem da isprljam patike od prašine i zemlje na njivskim putevima, ali nisam baš htela da gazim po blatu. Stoga sam istrčala svoja dva regularna kruga u Kovačici.

Kako se vreme prolepšalo, eto mene na njivama. Sunce je pržilo, ali mi to nije previše smetalo. Počela je da se vraća radost koju donosi trčanje. Do sada sam na njivskim putevima uvek išla pravo i onda se vraćala istim putem. Četvrtak je bio u tom znaku. U petak sam imala potrebu da istražujem. Želim da nađem „nove krugove” za treninge različite dužine. Jedno skretanje je otkrilo nove, pomalo valovite predele. Put nije skroz ugažen traktorskim gumama. Iscrpljujuće je što mora da se vodi računa o svakom koraku. Te neravnine ipak jačaju stopala i noge. Na duge staze su preventiva od povreda. Pomislila sam kako ću tamo češće da odlazim. Sve dok nisam došla do tačke gde je nestalo puta ispred mene. Otvorila sam mapu na telefonu i videla da je najbolja ideja da se provučem kroz pšenicu kako bih izbila na asfaltiran put za Padinu. „Dosta istraživanja za danas”, izgovorila sam na glas, shvativši da će trening trajati duže nego što je Kris prepisao i da ću se kući vratiti sa izgrebanim nogama.

Zbog loše organizacije, u subotu nisam uspela da vozim bicikl. Nisam se uopšte opterećivala time, jer smo sa Denisom išli da kampujemo na Zagajička brda.

Bila sam ushićena. Nemam često prilike da trčim po brdima ili planinama. Prvi put sam išla na Zagajička brda i nisam znala u kojoj meri je predeo zapravo brdovit. Kad smo stigli nije mi delovalo strašno. „Kako ću uživati sutra!”, posmatrala sam okolinu.

Uživala sam cela dva, tri kilometra dok sam išla putem koji je bio maltene ravan. Onda sam počela da se penjem na brdo. Srce mi je bilo u ušima a duša u nosu. Krupne kapljice znoja su padale na zemlju, slivajući se sa mog lica. Kako bi tek bilo kad ne bi bilo oblačno! Pogledala sam Belu: „Da li više dahće ona ili ja?” Nastavila sam da trčim krugove na dvama brdima, svaki čas zastajkujući kako bih umirila srce i došla do daha.

Znala sam da je trening bio dobar. Nisam osetila nikakav bol. Čak ni najmanji.

Napokon.

Možemo da nastavimo da gradimo temelje.

Devet sati, dvadeset tri minuta i pedeset devet sekundi

Sat, 30 May 2026 21:00:00 GMT

Sve je počelo jednim snom i usputnom porukom upućenom Krisu: „Inače, sanjala sam da sam trčala ultru u Podgorici i da je vikend nakon toga trebalo da trčim Gusinje.”

„Mogla bi da ispuniš normu na 100km i ideš na svetsko u Španiji”, bio je Krisov odgovor na moj oćkovski san. Ideja nije došla niotkuda. U svet ultramaratona sam ušla prošle godine istrčavši 62,5km u Gusinju, a nekoliko meseci nakon toga 114km na Serbia Backyard Ultra. „Maraton će ispaštati zbog toga”, pomislila sam. Uprkos tome, nakon malo premišljanja prihvatila sam ideju uz uslov da me on sprema. „Za rekord uvek”, dodao je Kris.

Eto nam dva cilja: ispunjenje norme za Svetsko prvenstvo i obaranje državnog rekorda.

Zaspala sam sa lakoćom i nisam se budila bezbroj puta. Probudila sam se malo pre pet. Oči mi nisu bile teške i bila sam sveža. Doručkovala sam gotovo u mraku, trudeći se da ne probudim ukućane. Do tada sam uvek pre trke doručkovala ovsenu kašu. Sada sam se odlučila za beli hleb sa humusom i puterom od lešnika. Primetila sam nedavno da me hleb duže drži sitom. Ubrzo zatim sam sa Denisom krenula put šamorinskog parka.

Bilo je hladnjikavo. Nisam ponela ništa na dug rukav. Primećujući da sam naježena, Denis mi je dao svoju duksericu. Preuzimanje startnog paketa i broja je bilo prilično brzo. Bilo nas je toliko malo da mi je delovalo kao da ću trčati zajednički trening, a ne trku. Prikačila sam broj na majicu i počela zagrevanje. Iz organizacije su nas obavestili da je vreme da se krene na start. „Zar start nije ovde, na sto metara?”, pomislila sam. „Neću stići u wc još jednom”, nije mi se ni išlo, ali sam navikla da pre starta probam još jednom. Žurno sam zagrevala problematične delove i davala Denisu instrukcije šta se gde nalazi, vadeći okrepu iz torbe. Ubrzo zatim svi smo se uputili na liniju starta, koja je bila na oko dvesta metara pre startno-ciljne kapije.

„Da bi ispunila normu, moraš da istrčiš krug za četiri minuta i…”, preračunavao je Miško, stojeći pored mene, tik iza zamišljene startne linije.

„Četiri minuta i sedam sekundi da bih završila za devet i po sati ili četiri minuta i tri sekunde da bih završila za devet sati i dvadeset minuta. Trudiću se da trčim između ta dva vremena”, prekinula sam ga.

„Sve si izračunala”, nasmešio se.

Bila sam jedina žena koja je trčala trku na 100km. Svejedno. Takmičila sam se isključivo protiv štoperice. Plan je bio krajnje jednostavan: ukrotiti Oćka.

Prešli smo prvi krug, pa drugi, a onda i treći, četvrti… Brojala sam koliko puta me je Miško prestigao. Na taj način sam pokušala da ignorišem monotoniju kruga. Posle četvrtog puta sam od toga odustala. Prestizanja su bila previše česta. Nije mi smetalo. To je bio pokazatelj da se držim plana i trčim zacrtanim tempom. Bila sam kao švajcarski sat. „Tačno smo znali kada ćemo te ugledati”, prekomentarisala je maserka dok se nakon trke trudila da mi ublaži bol.

Kroz nekoliko krugova trebalo je da stignem do maratonske distance. Bol, koji je bio prisutan maltene od početka, postajao je sve jači. Prisećala sam se dogovora sa Krisom: „Videćeš na 40-45km kuda to ide. Moraš da presečeš odmah i staneš, a ne da čekaš da prođe.” Prešla sam krug po pedeset šesti put, popila brufen i zamolila Denisa da pita Krisa za savet. Lakše je kad nam neko drugi kaže da je bolje da odustanemo. Jedan od narednih krugova Denis je, trčeći pored mene, prenosio poruke od Krisa: „Nema potrebe da uništim sebe zarad jedne trke. Neka sama presečem ako mi je mučno. Na Paliću je krug 430m.”

U glavi mi je odzvanjalo „neka sama preseče”. „Sama”. „na Paliću krug 430m”. „SAMA”.

Boli.

„Šta ako se ponovi bol iz Podgorice”, pomislila sam na probadanje u gornjoj, bočnoj strani noge. Ne bih mogla ponovo da proživljavam tu agoniju. Kao da neko zakucava ekser u moju nogu. „Do maratona ću, pa ću videti”, mrštila sam se, trpela bol. „Još koji krug. Još samo koji monotoni…”

„Deluje brufen. Smanjuje se bol”, obazrivo sam rekla Denisu.

Nema šanse da za tri nedelje trčim na Paliću.

Nema šanse da ne ostvarim normu.

Grčevito stisnuvši usne i šireći nozdrve udahnula sam duboko.

„Ne. Oćko ne odustaje.”

Krugovi su ostali nepromenjeni, ali njihova monotonija me više nije doticala. Napokon sam uspela da se isključim. Sve što me je do tada nerviralo je nakon te odluke barem donekle utihnulo. Nastavila sam da trčim istim krugom, ali je korak bio lakši.

„Moraš nešto da pojedeš. Već nekoliko krugova nisi ništa”, prekorevao me je Denis. Trudila sam se da ne budem otresita dok sam odbijala energetsku kuglicu. U sledećem krugu sam se već predomislila. Znala sam da moram i dalje da jedem, do kraja trke.

Sve više je počela da se oseća vrućina. „Energiju možeš da vratiš, ali ako dehidriraš to je to”, setila sam se Vladišinih reči. U svakom krugu sam uzela barem gutljaj, dva neke tečnosti. Počela sam da prolazim ispod prskalice sa vodom. Grabila led. Polila se vodom. Previše iskvasila majicu. Svejedno, polivala sam se ponovo.

Denis je nakon svakog kruga žonglirao sa elektrolitima, gelom i krompirom u rukama, čekajući da čuje šta mi je u tom trenutku najmanje odbojno.

Kad sam prešla sedamdesetak kilometara počeo je da me stiže umor. Na svakih nekoliko krugova sam molila Denisa da mi preračuna koliko smem da usporim. Bilo mi je potrebno nešto o čemu ću razmišljati. Počela je da me hvata panika iako nije postojao razlog za to. Nisam usporavala.

Deset kilometara do kraja sam i dalje jela i pila. Bila sam umorna, ali sam trčala brže. Pustila sam muziku. Pokušavala sam da ne mislim da ima još desetak krugova do kraja. Tapšanje i ohrabrujući uzvici ljudi pored staze su mi sada imali smisla.

„Napokon! Još jedanput i gotovo”, pomislila sam dok mi je neko iz organizacije dodavao zastavicu sa kojom je trebalo da istrčim poslednji krug. Podstaknuta Miškovim bodrenjem, istrčala sam ga brže nego ostale i sa osmehom na licu prešla ispod ciljne kapije.

Devet sati, dvadeset tri minuta i pedeset devet sekundi.

Španija.

Svetsko prvenstvo.