- jul 2026.
(Osvrt na prvih šest dana visinskih priprema)\
Na Kopaonik sam stigla prošlog četvrtka. Uzela sam dva slobodna dana da ne bih odmah svugde jurila. Želela sam da se posle petočasovne vožnje u busu polako i na miru raspakujem i kupim namirnice neophodne za naredne obroke. Odmah istog dana Kris me je pozvao da trčim sa njim. Upoznao me je sa Bojanom i Sretom i zajedno smo krenuli kolima do Jarma. To je mesto gde trče intervalne treninge. Teren je malo valovit, ali nema velikih uzbrdica. Oni su trčali deonice, dok sam se ja razmrdavala i, uživajući, sakupila prve lagane kilometre na otprilike 1700 metara nadmorske visine.
U petak je bilo prilično hladno i padala je kiša. Oko podneva je stala i odmah sam iskoristila priliku da odem na kraće trčanje. Išla sam prema Jarmu i bila mi je naporna uzbrdica koju smo prethodnog dana prešli kolima. Na popodnevnom trčanju sa Krisom i Slobodanom sam shvatila da visinske pripreme nisu tolika avantura koliko sam ja to zamislila. Trčali smo mali deo na putu pored Konaka. Tamo-vamo. Takva trčanja će biti česta. Nije potrebno da se kidamo po planini, već da na proređenom vazduhu sakupimo kilometre na što ravnijem terenu.
Subota je bila dan kada sam shvatila da treba da usporim. Tokom ubrzanja osetila sam da veoma teško dolazim do daha. Umesto drugog trčanja smo sa Nevenom, koja je došla da me poseti, išle na hajk do Nebeskih stolica. Usput smo brale i najele se brojnih borovnica i pričale o svemu i svačemu.
Nedelja. Bila sam odmorna i spremna za prvu, ujedno i najdužu dužinu posle ultramaratona. Svega dvadeset kilometara. Idemo sitnim koracima, za sada. Ova dužina je bila odlična psihička priprema jer sam opet išla do Jarma i trčala tamo-vamo. Srela sam neke trkače i jedan od njih je prokomentarisao da mi je leva ruka prilično ukočena. Iako je to bilo zbog flašice koju sam u njoj držala, setila sam se Žarka, koji mi već mesecima skreće pažnju da levom rukom „okrećem volan” umesto da je pomeram napred-nazad. Iskoristila sam ovu dužinu da počnem da uzimam gelove. Pored nogu, treba istrenirati i stomak. Ako on zakaže, trka je gotova.
Ponedeljkom imamo svetu pauzu. Ja je ne volim. Trčala bih svih sedam dana u nedelji. No, Kris insistira, a on ima više iskustva u trčanju nego ja, pa valja da ga slušam. Vreme je bilo traljavo. Međutim, uspele smo da sa Nevenom ugrabimo dva sunčana sata i odemo u hajk pre mojih časova.
Prvi trening ove nedelje je napokon bilo trail trčanje. Kris je hteo da mi pokaže krug od 17km. Ima ukupno preko 300 metara elevacije. Meni je utorak radni dan, pa smo se dogovorili da krenemo u devet. „Valjda ćemo završiti za dva sata”, rekla sam mu, znajući da trčanje treba da bude lagano. Uz njega mi se polako pomera granica onoga što zovem laganim trčanjem. Nije mi bilo ni lagano kako sam do tada navikla, ali ni teško. Nekako taman. Još koliko sam uživala kad smo kod Jarma sišli sa asfalta i kad je krenula dugačka nizbrdica! Sve dok se nisam spotakla. Vadila sam gel iz džepa, na sekundu izgubila pažnju i bam! našla sam se na zemlji. Kada sam podigla pogled i videla zabrinutost na Krisovom licu, shvatila sam koliko jedan trenutak nepažnje može skupo da košta. Kasnije mi je napisao da se spremam za velika dela i da ne bi voleo da se povredim. Obećala sam i sebi i njemu da ću biti pažljivija. Na poslepodnevnom trčanju sam potvrdila da su rane samo površinske jer nisam imala tegoba i mogla sam lepo da trčim.
Današnji dan. Sinoć sam rano zaspala. Rano sam se i probudila. Bezvoljna. Izmrcvarena. Prvi dani ciklusa. Najradije bih ležala ušuškana ispod paplona i jela čokoladu. Ipak, niti sam ostala ušuškana, niti sam jela čokoladu. Brže-bolje sam otišla na kraće trčanje samo da bih ga štriklirala. Poslepodne su me čekale prve deonice na Kopu i htela sam da kraće trčanje završim što ranije. Nisam bila sigurna kako ću uspeti da odradim deonice. Imala sam minut-minut. Kris je rekao da mogu da šetam pauzu, s obzirom da tek uvodimo brzinu ovde. Kad sam rekla da planiram tempo oko 4:00/km, rekao je da mogu ja to i brže, ako se osećam dobro. To mi je ulilo samopouzdanje. Više nego što je trebalo. Trčala sam tempom oko 3:30/km. Uspela sam svih 12 deonica da održim približan tempo, ali ipak nije bilo neophodno da idem tako brzo i naravno da me je Kris zezao da treniram za 5km, a ne 100.
Prošlo je svega šest dana. Još nisam u potpunosti aklimatizovana, ali zato imam zube plave od borovnica i oderana kolena. Šta li će se još dogoditi?