Tek u drugom delu trke počela sam da naglas izgovaram šta osećam. U jednom trenutku, recimo oko tridesetog kilometra, postala sam svesna da se moja komunikacija svodi na nekoliko reči, odnosno na nabrajanje okrepe koja mi je potrebna pre nego što se upustim u sledeći krug. To me je iznenadilo. U Slovačkoj sam se žalila. Tražila od Denisa da piše Krisu. Bila mi je potrebna podrška. Bile su mi potrebne reči koje bi mi rekle da ili stanem ili bi me pogurale dalje. Ovoga puta – muk. Daleko od toga da je razlog tome bio lakoća trčanja.
Ali počnimo ispočetka.
Smešteni smo u hotelu Scala, na nekih desetak kilometara od Bertamiransa, Ames. U pola sedam treba da nas čekaju autobusi. Budim se u pet: tuš, oblačenje, Nomio, hleb sa veganskim namazom i bademovim puterom i pokret. Ali pre toga se iščuđavam sanducima sa opremom koje je nosila američka delegacija. Siniša i ja imamo svako po ranac.
Jutro je sveže. Drhtim od zime, ali želim da ta svežina potraje što duže. Desetak dana pre trke sam svakodnevno proveravala vremensku prognozu. Kako su dani proticali moj očaj je rastao zajedno sa predviđenom temperaturom.
Stižemo do Amesa i pešačimo do „tendi podrške”. Sa Denisom vadimo sve iz ranca i slažemo na sto predviđen za delegaciju Srbije. Dajem mu poslednje instrukcije. Priznajem, nisam imala tačan plan što se okrepe tiče. Znala sam samo da ću na svakih četrdesetak minuta popiti po jedan gel. Ostalo po osećaju – jedem pre no što osetim glad.
Slikamo se i sa Sinišom krećemo prema startu, usput se zagrevajući. Ugledavši startnu kapiju, Siniša zažali što nismo pozvali nekog iz ekipe sa nama kako bi nas slikao ispred nje. Tada primećujem koliko ga zapravo ovaj događaj ispunjava i koliko u njemu uživa.
Ja se osećam prijatno. Ponosna sam na sebe. Neka intenzivnija osećanja pak do mene ne dopiru. Radim još vežbice koje uglavnom radim pre svake dužine i nekoliko ubrzanja.
Odbrojavanje i start. Niko se ne gura.
„Imaćemo skoro sto kilometara da nadoknadimo prvih dvesta metara”, čujem nečiji komentar. U pravu je. Zbog toga odmah gledam sat i pazim da ne krenem prebrzo. Planiram da zagrizem, ali ne da izgorim.
Prođu me žmarci kada ugledam sve trkače ispred sebe. Kolona ispred mene dugačka barem dvestotinak metara. U Slovačkoj ne znam da li nas je bilo petnaestak trkača. Za mene je upravo ovo bio vrhunac trke. Javljaju se pomešana osećanja. Fascinirana sam time koliko nas ima, a opet se osetim čudno jer sam navikla da budem jedina ludakinja u očima većine ljudi koji me poznaju.
Prvi kilometar trčim za četiri minuta i pedeset tri sekunde. Šepurim se samoj sebi što sam se iskontrolisala. Sledeće kilometre za mrvicu ubrzavam kako bih trčala tempom koji sam zamislila u glavi.
Imala sam tri cilja u mislima i vremenski raspon između tih ciljeva je bio ni manje ni više nego jedan sat, dvadeset tri minuta i jedna sekunda. Najskromniji cilj bilo je postizanje ličnog rekorda, realni osam sati i dvadeset minuta, dok je onaj potajno priželjkivani bio istrčati trku ispod osam sati. Dugo nisam znala da li ću se uopšte usuditi da probam. Telo mi je bilo spremno, ali glava ne.
„Pravo u čelo sa pitanjem”, odgovorio mi je Vladiša kad sam ga pitala šta misli koliko je realno da ciljam tempo 4:48 po kilometru. Dva dana kasnije stigao mi je paket i u njemu – čarape sa munjama. Sve dileme su bile rešene.
Sledeće kilometre, dakle, ubrzavam. Izuzev kilometara na kojima su se nalazile okrepne stanice, sve do sedamdesetog kilometra držim malo jači tempo od onoga koji je potreban da bih trku završila ispod 8 sati.
Da li je to čovek ili mašina. Nikakva osećanja, nikakava razmišljanja o celokupnom životu, za koja sam imala vremena na pretek.
Već na samom početku uočim da nešto nije kako treba sa kvadricepsima. Ne pamtim da su ikad bili takvi. Ne bole, ali su nalik naduvenim balonima koji samo što nisu pukli. Šta sad, ne mogu ništa da radim. Usporiti neću. Ne zbog predostrožnosti. Ako usporim to će biti isključivo zbog toga što više ne mogu. Prihvatim da ću se možda tako osećati do kraja i ne razmišljam više o tome.
Na svakih četrdesetak minuta vadim gel i polako ga degustiram. U svakom, odnosno svakom drugom krugu Denis mi stavlja novi gel u džep dok ja pijem vodu, elektrolite ili sok od narandže.
Pokušavam da se priključim nekoj grupi, ali uvek bi se ona u kojoj sam se našla raspala nakon okrepne stanice. Tada odlučujem da pratim prvu osobu ispred sebe koja trči približnim tempom kao ja. I tako iz kruga u krug.
Oko osmog kruga se javlja prva umorna misao: „Kako sporo prolaze ovi krugovi. Još nisam ni na polovini.”
„Već imaš maraton,” bodri me Denis. Nasmešim se. Bio je to bespomoćni osmejak. Vrućina je počela da uzima danak i bivalo mi je sve teže. Prva dva sata mi je puls bio izuzetno nizak ako se uzme u obzir brzina kojom sam trčala. Sada je odjednom počeo da se povećava za desetak, pa i petnaestak otkucaja.
Zagrizla sam i nisam htela da pustim. Kako pakujem led u topić da me hladi tako počinjem pregovore sa sobom. „Do pedesetog kilometra mogu da držim ovaj tempo. Drugi deo trke će biti priča za sebe.” Stiskam led u dlanovima, trljam potiljak i vrat. „Ako istrčim do šezdesetog, onda mi ostaje malo manje od maratona. To je još samo dva kruga.” Ignorišem buduće vreme koje će doći nakon tih deset kilometara kao da nikad neće ni doći.
Sedamdeset kilometara priželjkujem kao spasenje. Većina dužina koje sam u proteklih četrnaest nedelja na treninzima radila bile su one od trideset kilometara ili duže. Sa tom brojkom sam bila na „ti”.
Ali ne nakon sedamdeset kilometara. Ne na usijanom asfaltu.
„Kako se osećaš?”, pitao me je neko od momaka u poodmaklom delu trke.
„Bole me noge.”
„Gle čuda.”
Pucam malo posle sedamdesetog kilometra. Počinjem da hodam. Deset, petnaest kilometara pre toga sam se izbedačila jer sam shvatila da provodim sve više vremena na obema okrepnim stanicama. Ta „sitnica”, mi je promakla kada sam razmišljala o tempu trke, kao i to da ću u stvarnosti istrčati malo preko 100 kilometara. Slika i prilika početničke greške na Svetskom prvenstvu. Oprostiću sebi jer jesam početnik. Pravi sam (oksi)moron.
Još pre trke sam se Denisu izvinila za buduću nervozu i grubost. U ovim trenucima staloženo ne shvata lično svu moju nabusitost. Drsko prevrćem očima jer mi umesto odgovora na pitanje koji mi je zvanični prosečan tempo daje odgovor koliko vremena je prošlo od početka trke.
Na svakih četrdesetak minuta vadim gel i teram sebe da ga progutam. U svakom, odnosno svakom drugom krugu Denis mi stavlja novi gel u džep dok ja, sve nervoznija, kipim od vrućine i pokušavam da istovremeno u sebe sasujem energetsku kuglicu, bananu i sve tečnosti u čašama. Prija mi breskva i to je otkrovenje. Halapljivo grizem kao da je prvi put u životu jedem.
Denis me ohrabruje dok govorim kako ne mogu više. Sledeći krug isto – „ne mogu” i trčim, hodam, trčim, hodam. Agonija traje sat vremena. Pokušavam da držim tempo prvog trkača ispred sebe, ali ubrzo stajem. Obrazi su mi vreli i od vrućine i od neke vrste besa. Gledam čarape sa munjama – ništa. Vrtim u glavi muziku – ništa. „Da li je moguće da apsolutno ničeg u meni nije ostalo?”
Oprostila sam se od osam sati. Oprostila sam se i od osam sati i dvadeset minuta. „Biću srećna ako završim ispod devet sati. Probala sam.”
Trčim sporije. Onoliko sporo koliko je potrebno da ne bih trčanje prekidala hodanjem. Završavam šesnaesti krug i Denis mi, bodreći me, kaže da imam još ovaj i onda još samo tri kruga. Pomalo sam očajna jer mogu da podnesem samo misao o trčanju tekućeg kruga, ali me ohrabruje i činjenica što prestajem da hodam. „Još ovaj i onda ti ostaje poslednjih deset kilometara. Samo stigni do devedesetog kilometra.”
Nisam ni svesna da ponovo svaki krug trčim za nijansu brže. Ne znam odakle mi snage. Ne znam šta se promenilo, šta je kliknulo.
„Finish with a smile,” čestita mi trkač sapatnik kada sam se pohvalila da trčim svoj poslednji krug.
Tako i bude. Završavam sa osmehom na licu i prelazim liniju cilja dok se čuje Born to Be Wild.
